Milanese

Ljudi u Milanu.
Ima ih :) i to raznih. Svako u svojoj prici. Italijani, arapi, kinezi, norvezani, amerikanci, srbi i ko zna koji jos.

Saobracaj je bas onakav kakvim ga zamisljamo iz prici o Italiji. Svako vozi svojom zamisljenom putanjom i nije da mnogo mari da li mu se putanja preseca sa necijom. Gledam ih kako se ukljucuju u saobracaj, kako upadaju iz bocnih ulica.. i nekako jos nisam videla sudar. Ali zato je svaki parkirani auto negde ulubljen, ispeglan ili slicno obelezen da je iz ovog grada. Parkiranje? Napakuju se duz ulice tako da pesak ne moze da se provuce izmedju dva automobila. Nikako da vidim kakva je procedura isparkiravanja u takvim situacijama. Da li ujutro svi stoje i cekaju onog sa pocetka ulice da izadje, pa da krenu redom u koloni. :) Privremeni parking - iskljucivo na pesackom prelazu.

Ovde se masovno voze motori (uglavnom manji) i bicikli. Grad je skroz ravan, tako da je idealan za ovu vrstu prevoza. Cak ima i mogucnost da se rentira bicikl na jednom mestu, vozi i preda na nekom drugom punktu. Ni jedan biciklista nema nikakvu opremu, niti je bilo kako obelezen. Ali zato je sasvim normalno videti ljude skockane u odela, zene u suknjama i svi na biciklima.

Biti pesak je najnebezbedniji vid prevoza. Semafori nekako kratko drze zeleno za pesake, a tamo gde ih nema prelazi se 'na spstvenu odgovornost'. Moras da budes 'bezobrazan', da vozace mrko pogledas i kazes 'jaaa imaaam moooc' i brzinom munje prejuris na drugu stranu. A oni te gledaju i procenjuju da li zaista mislis da si dovoljno hrabar i da zelis da predjes ulicu. U medjuvremenu ne razmisljaju da uspore, vec sa koje strane da te zaobidju. Tako moze da se desi da naidje tri-cetiri motociklista i da te u sred ulice zaobidju sa svih strana. :) Drugi pesaci su skroz ok. Bez nekog nepotrebnog guranja. Neka zena nam je pozelela bon appetit dok smo grickali nesto iz pekare na putu do posla. Sad, da li niko ne jede napolju, pojma nemam.

Italijani iz nase firme su bas vrlo vrlo vrlo fini ljudi. I ima ih solidno visokih. Devojke su uglavnom prilicno lepe. I to istinski lepe, a ne hollywood style. Ono sto je za njih karakteristicno je da mnooogo rade. Zapravo, i prave pauze za rucak od sat vremena. Ali mislim da nikad ne ostanu na poslu krace od deset sati. Medjutim, kada se pravi pauza za kafu, tada su u stanju da odu preko sveta da bi popili odlicnu soljicu kafe. Ali to je tako maleeeesno. Sto kaze nas cimer, kao da piju lek, samo cugnu i to je to. Ali stvarno su im dobre kafe. Cak i ja sad vise volim jednu tako kratku a dobru. I nije istina da piju milione vrsta kafe. Piju samo dve: ili obicnu (tj espresso) ili macchiato (espresso sa frotovanim mlekom).

I jedna vrlo interesantna stvar koja nam se desila, mada nije vezana za ljude. Imali smo ukljucenu masinu za sudove i klimu i uspeli smo da izbijemo glavni osigurac stana. Ljudi iz Halldisa sa dosli momentalno cim smo ih pozvali. Ispostavilo se da je dozvoljena potrosnja od TRI (3) kW!!! Znaci nismo mogli da verujemo! (Za manje upucene, u Beogradu je to od 20 do 25, nikako ispod 16) S obzirom da mi je to toliko neverovatno, sve razmisljam da li je to ogranicenje samo za iznajmljene stanove. Mada, imamo i protocni bojler, on sam vuce vise od toga. Pojma nemam, ostala mi je misterija iako je 'majstor' rekao TRI.

Sve u svemu, ovde je lako osecati se kao kod kuce (sem pitanja struje). Kome je Beograd dobar, bice mu i Milano.

Devojke iz Beograda su neprevazidjene! O njima opsirnije kasnije ;)

Prva radna nedelja

Da je tema bila 'prvi radni dan' bilo bi lakse, a ovako... Toliko puno utisaka i kako to sve srociti u misao.

Posao nam je u Blend Tower-u (ili http://www.blendtower.it/) na dvadesetak minuta pesacenja od stana. Zgrada je vrlo lepo, moderno, a jednostavno uredjena. Vratima i svetlu u kancelariji (i ko zna cemu jos) se pristupa preko digitalne kartice, a ostalo je na senzor pokreta. Nasa kancelarija nije nesto posebno impresivna, ali je velika, svetla i ima puno vazduha. Nakon 'budzaka', ova je super fenomenalna. :) Ima nas dvanaestoro: sedam programera i petoro ljudi iz marketinga. Nekako mi se cini da su programeri tu malo zalutali, ali je ok. Za divno cudo super je radna atmosfera i cak i kad pricaju telefonom to je umerenim tonom tako da u opste ne smeta. Stolovi su veliki, i uglavnom se koriste laptopovi. Samo dva glavna programera imaju i desktopove, a ona druga dvojica su i onako part time ili full time, ali unajmljeni.

Ah laptop. Dobili smo ih na italijanskom i ne moze da im se promeni jezik. Ako ista budem naucila na italijanskom to je: otvori, sacuvaj, otvori u novom tabu, shift i tome slicno :) Znaci potpuni je cirkus pokretati programe sa italijanskim menijem. Uz to, pretraga na google-u takodje vraca iskljucivo na italijanskom, skidanje novih programa - iskljucivo na italijanskom, tastatura - prebacim je na engeski, ali se ona prvom prilikom prebaci na italijanski iako joj kazem da joj je osnovni engleski, to joj naravno kazem na italijanskom, tako da ko zna sta joj zaista kazem. :) Zato imam ubuntu podignut na virtualnoj masini i on ne mari sto je u Italiji, na moju veeliku radost.

Kolege su skroz super. Potpuno ne optereceni ljudi. Klaudio, koji je meni nadredjen je decko potpuno u spidu. Ne znam kad stigne da dise. Ali u opste nije napet. Radi i juri kao blesav, gundja u monitor (merda, bastardo i slicno), ali kad mu se neko obrati on je skroz nasmejan i opusten. Potpuno neobicna kombinacija. Ujutro ujuri, ostavi kacigu i pocne da luduje po tastaturi i tako ceo dan sem za vreme pauze za rucak ili kratku kafu. Drugi glavni programer, Kristijano, je manje u Flash fazonu, ali je veseljak svoje sorte. Vrlo su lep spoj ozbiljnosti, zezanja i dobrodusnosti. Svi ostali su takodje prijatni i fini, ali nisu isfolirano fini, nego bas onako lepo prirodno. Direktor celog Halldisa je izuzetno, ali izuzetno lep, visok, zgodan, sarmantan covek. Clooney bi mogao da se zabrine za svoj status u Milanu.

O poslu vam necu mnogo pisati, ali recimo da mogu da zahvalim kolegama u Mozzartu na super treningu. Ovde se koriste druge tehnologije (napokon neke za koje mogu da nadjem pomoc na netu ;) ) i neke najnovije tehnologije, ali osnovna ideja je ista, tako da prilagodjavanje nece biti mnogo stresno. Definitivno se isplatilo moje znatizeljno caprkanje po kodu koji nije trebalo da me se tice. Trenutno su u nekoj guzvi pred release date, tako da mi 10 min dnevno objasni sta bi trebalo da iscackam dalje i onda se bacim na izucavanje. Koristimo IntelliJ... naravno na italijanskom :) Dok pokusavam da naucim nove shortcut-e na tastaturi, citajuci objasnjenja na italijanskom, osecam se kao da pokusavam da odsviram neko delo za klavir u cetiri ruke, ali samo sa dve. Sve u svemu, veoma me raduje sto cu raditi sarenim tehnologijama koje su poznate. I ovde se dolazi na posao izmedju 9.30 i 10.

U okviru firme imamo lep restoran sa ukusnommmm klopom. Ovde je dovoljno zapamtiti dva imena: Klaudio i Klaudija i imate dobre sanse da cete pogoditi kako se neko zove. Tako da imamo i odlicnog konobara Klaudija :) Vec rado savladjuje osnovne reci na srpskom (cenim da je zbog onih pet filoloskinja).

Pisem ovo vec tri dana u parcicima i potpuno sam izgubila nit. Vise srece drugi put ;)

Dan nulti

Prvo da se zahvalim svom vernom citaocu koji je to postao i pre ovog prvog posta, a on takodje nosi i titulu pokretaca istog, odnosno g-dinu Mrkiju.

Dvomesecna avantura "Milano" je pocela bas nekako skoro ocekivano. Avion je bio odlozen sa 16h na 20:45, a za izmenu smo saznali u momentu predavanja prtljaga. Objasnjenje je bilo da se prethodnog dana pokvario avion pa su svi letovi pomereni. Bas ohrabrujuce. (JAT! JAT! JAT!) Ako nista, barem su nam uzeli kofere i ubacili crv sumnje da ce se isti zagubiti u medjuvremenu :). 5,5 sati cekanja pred nama.... barem je dobro sto smo u svom gradu, pa je Ster Cinema bio odlicno resenje za skracivanje perioda cekanja. Cisto radi statistike : avion je poleteo u 21:30.

Skoro dva sata drmanja po grbavim evropskim avio putevima i ... Milano! Moja najbitnija prva impresija pri izlasku iz aviona (ili iz aerodroma, ukoliko izlaz iz aviona vodi kroz tunel) je vazduh. U Sharm El Sheiku vazduh je bio topao, suv i mirisljav, savrsen, Tunis - vlazan, topao, vlazan, tako da je par trenutaka neprijatno disati, Beograd - smrdljiv, Milano - tja, sasvim ok, nista posebno, ali samim tim sasvim zadovoljavajuci.

Docekao nas je mali celavi italijan, nalik na Collin-u, samo nizi i mladji. Auto.. ne znam, neka ogromna crna Mercedes ladja koja jos mirise na novu cistu kožu. (Morala sam da trazim nasa slova da ne bude zabune na sta je ladja mirisala ;) ) Damir se nekako brzo slozio kad sam rekla da zelim takav auto. Autoput do centra Milana je oko 55km, brzina se apsolutno nije osecala. Na moje iznenadjenje svi su se uredno sklanjali pri prvom ablendovanju, tako da je voznja prosla bas po ukusu jedne ovcice - brzo, udobno i bez ometanja.
Sa nama je putovala i devojka koja ce raditi u customer service (plasim se da ne izgovorim call centru, a neke vole da se to kaze prodaja). Potraga za apartmanom u kojem je trebalo da odsedne je bas potrajala, ali smo za to vreme mogli da vidimo dosta interesantnih ulica sa romanticnim zgradama. Tu su ulice napravljene od necega nalik na velike kaldrme. Velike, ali dovoljno male da ne dozvoljavaju prijatnu brzu voznju. Prosli smo i pored Milanske katedrale koja je u crnoj noci bljestala bela i kitnjasta kao stalagmiti. Dosta vremena kasnije napokon i nasa ulica.

Apartman je sasvim ok. Dve sobe, svaka ima svoje kupatilo i tv, i jedna zajednicka prostorija koja je i kuhinja i dnevna soba i predsoblje. Uredno i zadovoljavajuce za nas boravak. S obzirom da je pet devojaka odselo u stanu sa jednim kupatilom, ja sam super srecna.
Docekao nas je kolega cimer, takodje iz Srbije, fin decko, tj ozenjeni covek :) tako da je prica potrajala duboko u noc dok se nismo skroz onesvestili.

Samo par sati kasnije prvi radni dan u Milanu.